Sve je dozvoljeno

Ne zamaram se više večnim ljubavima

Daj da sagradimo naš sopstveni most na Seni

Umaraju slobodna šaputanja

Čudno je kako nekada možeš zaboraviti da osećaš

Večnosti  su blage I nestvarne

Pozajmljeni poljupci lažu

Svetlosti bude senke u nama

Lažu nas da postoji nešto više

Prazno je ispunjeno dimom od narandže

I cvetaju nam ruže na ranama što tinjaju u ponoć

Praznoglavi svici odlaze nikud

I stenju kroz mrak I pustinju od osećaja I bežanja

Doživi me jednom I proživi bezbroj puta

Nesvesno je sve svesno

I šaputanja u budoaru neispunjenih želja

Naši snovi su teški…

Nikada nećemo biti slobodni dok ruže cvetaju

Pokloni mi osmeh u ravnici

Da se osmehujem i dok spavam

Nek’ nam pišu dok se osećamo, nek’ nas vole

Naši nemiri su stvarni

Naš plato uvek ružičast

Naša bežanja su uvek ostanak

Naše poezije krugovi

Nama je sve dozvoljeno.

Odbijam

Odbijam da postojim

Odbijam da te volim

Odbijam jutra I osmehe

Odbijam suze I gnev

Odbijam da se posvađamo I ljubimo,

Da krijemo tajne I uživamo

Ja bih da bolujem svetsku tugu

Da se smejem I plačem s tobom

I da ti u koraku prepoznam veče

Da ti dozvolim zagrljaj

Da te prepoznam u sebi

Da negujem tvoju glupost

Da mi ne smeta

Da te podnesem

Da ti oprostim sve smešne poruke

Da se nasmejem sebi, životu

Da te poljubim I oživim…

Da te nikada nisam ni upoznala

Da ništa od svega nema smisla

Da te nikada nije ni bilo

Da nije ovih hladnih stopala

I eksplozije tebe,

Kroz ništavilo sebe.

Na sceni

Muk nikada nije bio tiši

Trenutna smrt vodi u ludilo

Život više ništa ne vredi

Čija tela nosiš na čizmama?

Nećemo u rat.

Igraćemo se školica

Dok nam ne okreče fasadu u crveno

I naslikaju mrlju od sobarice i baštovana na njoj.

Čitaćemo Šekspira i sanjati o večnoj ljubavi,

Sa mirisom zgarišta u nozdrvama i mozgu,

Radovaćemo se svakoj jutarnjoj kafi

Kao da smo istinski srećni.

Stvarnost za nas ne postoji,

Poludeli bismo odavno,

Da su nas uspeli slagati

Kako tamo negde platinasti raj postoji,

Da imamo samo jedan život...

Voz života je stao.

Stigli smo.

Možemo početi sa plakanjem,

Zavesa je spuštena.

Bezobrazluk

Želeli smo plažu među prstima

A nosili d-mol u srcu.

Sat nikada nije stao,

A trčali smo, trčali...

Sačekala nas je poenta na početku,

A nadali joj se na kraju,

Plovili po tuđim životima,

Svojih se bojali,

Živeli u mesečevom osmehu

I radovali se mirisu noći,

Osećali živima samo kada teku

Milioni crvenih ratnika u smrt.

Sreća nikada nije bila poenta,

Već večita strepnja na ranama

Koje pulsiraju svaki put kada

Ih održavamo u životu.

Ludost je želeti buđenje i doručak,

Kafu i kroasan.

Ludost je postojati u ravni.

Ludost je želeti mir.

Ja biram Tibet i oluje,

Uzaludna čekanja,

Život bez kiseonika,

Čokoladu sa malo trulih jagoda.

Ugašene jecaje u noći rođenja.

Usuđujem se.

Večna su izgubljena krila

Slagali su nas da galebovi vole more,

Samo ih privlači miris sveže ribe

Ne znaju oni za naše reke,

Za kilometre, milje…

Ne znaju za uzroke, ni ožiljke,

Ne znaju za iščupana krila

I bol u leđima gde su nicala.

Samo želim da probam tvoju

Usnu glasno, potrebna mi je daljina

Ne znaju za iščupana krila

Želim da svoje vojnike pošaljem u rat

Ludost  je želeti ravnicu

Duhovi sive mase nikada neće naći mira

Ne znaju za iščupana krila

Suton me ohrabruje,

A jutro se podsmeva mojim teorijama

O tome kako nas koža sprečava da dišemo,

Dok ližem slane prste slobode

Ne znaju za iščupana krila

Jednom će mi, možda, poverovati

Da je svaka ljubav večna,

Da se smejemo i kada boli,

Da je šteta ne izgubiti pola srca

Ne znaju za iščupana krila.

Izgubljeni

Hajde da se gađamo dušama,
da začinimo malo ovog pakla
što nas teši i sugurnost
što nas razdvaja od boli.
Hajde da se smešimo pozorištu
lutaka kao da nismo marionete,
da pokidamo pokoji konac
i uhvatimo se za slamku spasa,
da se posečemo, da nas boli,
da se napijemo od malo krvi...
Ovako pijani od života i ljubavi,
da zagrljeni plešemo uz ritam
srca poludelog od dima,
da se volimo u procepu
polomljenih nadanja
uz korake primabalerine
izlizanih baletanki i
poderanih kolena,
pogleda u daljinu kao da
je svaka crna tačka njena, i naša...
Izgubljeni se prepoznaju.
Uvek.

I to je ljubav

Koncem za šivenje probadaš mi vene.
Ne plačem, samo se užasno ježim jer me boli.
Ponekad se osećam kao glineni golub 
svoje savesti koji je nekim čudom preživeo.
Jeziv si poput crno - belih filmova, a ja bih da pevam...
Koliko nam kiseonika treba da bismo goreli,
a koliko slojeva kože, da ne osetimo se?
Prišio si mi još jednu etiketu sećanja na grudima.

Stid te je moje kože, stid me je tvog stida,
stid me je tvojih emocija.
Volim kada ćutimo.

Barbara

Nemoj mi pričati o Barbari!
Nemoj, jer ne želim čuti kako je savršena žena!
Sedi tu, i budi ponosan na našu suštinu.

Još uvek vidim tvoju kratkovidost
i posrnule snove, dok se spotičeš o njih.
Baš sam blesava što te gledam sneno...
O čemu više maštam, kada sve lepo ima kraj?
Šta mi više mogu pružiti te umorne ruke
što hvataju maglu?

Vidim ti požudu u očima dok me gledaš.
Ne, to više nisi ti, to je čovek koji želi Barbaru.
Ustajem i odlazim sa pesmom na usnama.
Ako me ikada sretneš, pozdravi mi Barbaru!

Sve će biti dobro

Bićemo dobro.
Sve će biti dobro.
To su reči kojima tešimo sebe kada gotovo ništa ne valja. Kako dalje?
 Nadamo se, patimo, patnja leči, suze isceljuju.

Svi bismo plesali, samo što neki to više vole u tami. Svi pratimo isti ritam, u želji da zadovoljimo najskrivenije slutnje i nemire, a stidimo se, stidimo se svega, kako bismo "čisti" dočekali jutro, iako ćemo tog jutra jedino želeti da što pre padne mrak. 
Volimo bežati, kao što ja svaki prokleti nemir koji me nagoni da ispišem pokoju stranicu, uskratim svaki prokleti put... Zašto?
Odgovor ne može biti jasniji - bežim od tajni koje izviru svaki put kada otvorim dušu. Iskrena sam, a znam da iskrenošću zavaravam sebe, jer mi laži neće pružiti olakšanje poput mrvice iskrenosti koju dugujem sebi. Ne, nije lakše lagati sebe. Lakše je dozirati istinu povremeno i pomalo, ali nikada celu.
Da, to je taj začaran krug koji nikada ne valja zatvoriti.
Prvo, očekivati zavaranje kruga je potpuno nerealno, jer je nemoguće. Drugo, ovako je zanimljivije, jer povremena doza mazohizma prija svakom od nas. Čuva nas od sujete, narcisoidnosti, kojih, opet, vallja posedovati u izvesnoj meri, tek toliko da si svestan koliko si samo čovek i koliko si mali.
Da, veličina je uvek bitna, jer se ogleda u svemu.

Tumaram šumom, a jedini rezultat je kondicija u mozgu. Trebaće mi, kako bih opet pobegla od sebe.
Vrištim iznova, kada shvatim da opet to sebi radim, ali ne mogu drugačije, jer ne umem, pored toga što ne želim. Možda bih i želela, kada bih znala kako.
"Čudni su putevi Gospodnji."
Kako se zove put kojim ja idem?
Sve će biti dobro.

Korak

I ova kap krvi da se ne prolije
I ovaj bes da ne iščezne
I ova slova da mrtva ne hodaju
I ovo mrtvilo da ne postji 
I ova jed da ne izbledi
I ova žalost i tuga da me ne voli
I ovde da stanem
I ovde da poskočim
I ovo da zaboravim
I ovo da napiše neko drugi
Za tebe
Za mene
Za nas
Za majmune što mi poskakuju 
Po sobi kad te nema
Za neka bolja jutra
Za neke bolje ljude
Ne i za nas.

O nama

Prošaputala bih ti da je malo
žeđi dobro za nas, 
jer okove samo u snu imamo.
Bestelesna je sva moć naša
dok strastveno razdire naša tela.
Kroz polusan ću ti postati java,
a ti se nasmeši kao da je sve prolazno.
Moje filozofije, tvoje hvatanje magle,
ujedi u sitne sate...
Zora nikada nije bila trenutak istine,
samo potvrda onoga što jesmo.

Potreba

Želim da me poljubiš nestvarno,
poput metka koji pogađa gde treba,
poput poslednjeg metka koji obećava
i ispunjava kraj.
Ništa nije stvarnije od nestvarnog 
premotavanja života u sekundi,
dok se nadaš da je "deja vu" na sceni.
Sve slike znaš napamet,
i pitaš se zašto si odabrala odabrane.
O, ja volim pištolj na čelu,
ja volim zarazan smeh ispunjen strahom,
ja volim da se kockam sa životom!
Emocije su najjače kada hodaš po ivici.
Preživljavaš kada misliš da je gotovo.
Samo tada je kraj novi početak.
Kuda ja hodam?
Cilj je nebitan.

Bleferi ljubavi

Pokušaj da zatvoriš naše krugove

dok zečevi razdiru našu suštinu

uz malo prolivenog mleka pred spavanje.

Svi naši brzi vozovi su prošli,

a ti bi mlaznjakom na Maldive.

Smešni smo dok sekiramo ironiju

našim suštinama kao da od toga zavisi sutra.

Leto ce doći, sa nama ili bez nas,

dok se tešimo da smo bitni.

Psovke su nam karakter,

krvavi pogledi nam se smeše.

Slagaću te nešto o ljubavi,

a ti mi reci da jutra mirišu na mene, poverovaću.

Podsećaš me na brzalicu

koja se trka s vetrom.

Pobedićeš me sutra,

za bolje dane i grobne trenutke,

a ja ću nastaviti da jurim komarce,

jer me strašno lože otisci krvi na zidu.

Pozdrav za moje veliko Ja,

i svaki poljubac koji sam ti ukrala

kroz osmeh i pogled od milion reči.

Ostaci

Nije da volim srce na dlanu.
Iznenadi me svaki put kada ga zateknem tu.
Ubija me kada ćuteći pređeš preko njega,
Jedva se okrenuvši, onako lažno muški...
Pulsira sve slabije na ledenom platou,
Jadno poput zgažene dzigerice
Koju su psi rastrgli u svitanje,
I nekim čudom je ostavili da trune
Kao da nije dovoljno jadna.

Kako na kraju reći - to je moje srce?!
Kako, kada me je stid što sam dozvolila
Da mi ispred nosa ukrade ono najvrednije
Prva kučka koja je osetila nešto lepo...
Tek tako... Usput, ni ne zamahnuvši repom!
Ne volim kučke, jer ostavljaju tragove.
Ne volim, jer više nemam čime.

Potreba

Noću kada legnem, ne želim da išta uznemiri
usplahirenu grobnicu mi stranu.
Noću, kada zaspim, ne zelim čuti korake mi znane.
Ne talasaj moje dubine, ne poznaješ im stene.
Poklone mi ne nudi dok dišem, jer darove tada ne primam.
Mozeš mi pokositi nebesku ravnicu i skuvati čaj sa malo meda.
Ne, ja ne poznajem sve te strane izraze i reči,
Ne umem voleti, zato umem patiti.
Ne umem plakati, ali umem tešiti, jedino uz suze.
Koračaj tiho i bez straha,
jer u ovoj noći pokušavam utešiti sebe.

Ne dam

U očima mojim pogled snen.
Duboko iznad svakog sna kriješ se ti.
Kolevku ti ljuljam poput majke koja zna
Da će joj dete jednog dana u rat.
Suza više nemam, vodopadi presušili.
Sada na gole stene pada uzdisaj
Što razdire samrtnu tišinu.
Odjek se u sobi poput vriska čuje,
Osećam te snažno u grudima
I privijam uzase, 
Da ugrejem seme tvoje slobode.

Ludilo

Reči prolaze, mi ostajemo zatečeni.
Krv se proliva, maske padaju,
Ja kao pišem.
Ima smisla, nema smisla.
Ova prokleta poljana ubija
Svojim postojanjem
Vedro nebo gori.
Mesec miriše na zgarišta
Posečena vetrom u svitanje.
Proba jedna, druga, peta,
Tako u krug.
Pozorište lutaka je opet jezivo.
Emocije plamte, nikako da izgore.
Prokleti mesec im šapuće meni strane
Intencije i poruke.
Misli da ne razumem,
A ne zna da osećam.
Moneove slike su sada odraz moje duše.
Da, priznajem i ostajem zarobljena
U snovima što me guše.
Crvena nadvladava
Dok mrtva usta melju poslednji tamjan.
Neće još dugo, jer Pikaso pobeđuje.
Sada ništa nije jače od proklete želje za stenjanjem,
Nebitnim, a tako bitnim, prolaznim
Stranim telima u duši, na duši,
Nebitno je.

Hod po ivici

I dalje hodam linijom života,

dok nervi mi se slamaju.

Suza u oku i poslednji treptaj

uzima mi svu snagu i jako boli.

Tonem u vodi bez dna,

kiseonik me guši.

Ko sam ja? Šta sam?

Možda hedonista koji gubi smisao

usled prevelike želje za užitkom

i dečije naivnosti,

sa glavom među oblacima

dok noge mi se lome...

Tajna

Ostajem noćas kraj tebe,
dok anđeo me drži za ruku.
Drhtaji se kovitlaju kroz tminu,
i note ljubiš, dok dan se muči.
Sanjam te otvorenih očiju
pevaš mi pogledom...
Ljubim te nekako...Nekako blisko,
a dalek si mi u svitanje...
Vidim i u mraku, da noć nam je sve.
Noć smo mi, a dan...dan nas progoni...
I svaki put kada čujem tvoje cipele,
poželim da ti ukradem one note
iz snenih očiju, sakrijem ih u nekom
od vagona voza života,
da nikome više tako ne zapevaš.
Ponovo sam svu tugu zaboravila - pala je noć.

Ko sam ja?

Nepopravljivi sam hedonista
Koji je u stanju da jede i sopstvenu utrobu
Kada ne preostane ništa vise u čemu bih uživala.

Da se od snova živi, živela bih večno,
Jer nema mesta koje ne bih mogla dodirnuti.

Toliko inspiracije, a volela bih da je nikada nije ni bilo.
Ima previsoku cenu.

Ona se plaća emocijama, kožom,
dodirom koji boli.

Suicidom sopstvene ličnosti
preko leševa proslosti
do neizvesnog sutra.

Ona

Šetala je šumom, gazila lišce, upijala popodnevno sunce, bežala od njega. Više ništa nije imalo smisla, značenja...Svet je prestao da postoji, vreme se izgubilo. Posmatrajući je sa strane, površni ljudi bi se mogli smejati, i jesu. Smešan im je bio svaki njen izgubljen pogled, zanesenost, puka svila u pogledu.
Ranije je to primećivala, ali više je nije bilo briga. Nebitni su svi oni koji će doživeti stotu, a da nikada nisu živeli sa bolom, uživali u njemu. Ona zna da je drugačija, ona voli drugačije, ona se smeje samo iz kurtoazije, ona je iznad osmeha. Ona je život.

Promašaj

Plovim ka vama, žedna u suton
dok mesečina mi kožu peče
ne, ja nisam dete sreće
samo plutam po vodi nade
ostavite me ovde
nek' zaleđena rosa miluje mi lice
nostalgične su prave ljubavi
nadanje me guši
ja samo želim malo krvi na usnama
jer volim crveno na njima
ostavite me da postojim
igraćemo se školica 
kada zatrpam zemljom 
naša izmučena tela
ne budite ljubomorni 
što ja bacam prvi grumen zemlje
jer opelo ne umem da održim
šta ja tražim u Vašem krevetu
dok druga greje mi zemlju?