Noću kada legnem, ne želim da išta uznemiri
usplahirenu grobnicu mi stranu.
Noću, kada zaspim, ne zelim čuti korake mi znane.
Ne talasaj moje dubine, ne poznaješ im stene.
Poklone mi ne nudi dok dišem, jer darove tada ne primam.
Mozeš mi pokositi nebesku ravnicu i skuvati čaj sa malo meda.
Ne, ja ne poznajem sve te strane izraze i reči,
Ne umem voleti, zato umem patiti.
Ne umem plakati, ali umem tešiti, jedino uz suze.
Koračaj tiho i bez straha,
jer u ovoj noći pokušavam utešiti sebe.
Нема коментара:
Постави коментар