Na sceni

Muk nikada nije bio tiši

Trenutna smrt vodi u ludilo

Život više ništa ne vredi

Čija tela nosiš na čizmama?

Nećemo u rat.

Igraćemo se školica

Dok nam ne okreče fasadu u crveno

I naslikaju mrlju od sobarice i baštovana na njoj.

Čitaćemo Šekspira i sanjati o večnoj ljubavi,

Sa mirisom zgarišta u nozdrvama i mozgu,

Radovaćemo se svakoj jutarnjoj kafi

Kao da smo istinski srećni.

Stvarnost za nas ne postoji,

Poludeli bismo odavno,

Da su nas uspeli slagati

Kako tamo negde platinasti raj postoji,

Da imamo samo jedan život...

Voz života je stao.

Stigli smo.

Možemo početi sa plakanjem,

Zavesa je spuštena.