Nije da volim srce na dlanu.
Iznenadi me svaki put kada ga zateknem tu.
Ubija me kada ćuteći pređeš preko njega,
Jedva se okrenuvši, onako lažno muški...
Pulsira sve slabije na ledenom platou,
Jadno poput zgažene dzigerice
Koju su psi rastrgli u svitanje,
I nekim čudom je ostavili da trune
Kao da nije dovoljno jadna.
Kako na kraju reći - to je moje srce?!
Kako, kada me je stid što sam dozvolila
Da mi ispred nosa ukrade ono najvrednije
Prva kučka koja je osetila nešto lepo...
Tek tako... Usput, ni ne zamahnuvši repom!
Ne volim kučke, jer ostavljaju tragove.
Ne volim, jer više nemam čime.
Нема коментара:
Постави коментар