Sve će biti dobro

Bićemo dobro.
Sve će biti dobro.
To su reči kojima tešimo sebe kada gotovo ništa ne valja. Kako dalje?
 Nadamo se, patimo, patnja leči, suze isceljuju.

Svi bismo plesali, samo što neki to više vole u tami. Svi pratimo isti ritam, u želji da zadovoljimo najskrivenije slutnje i nemire, a stidimo se, stidimo se svega, kako bismo "čisti" dočekali jutro, iako ćemo tog jutra jedino želeti da što pre padne mrak. 
Volimo bežati, kao što ja svaki prokleti nemir koji me nagoni da ispišem pokoju stranicu, uskratim svaki prokleti put... Zašto?
Odgovor ne može biti jasniji - bežim od tajni koje izviru svaki put kada otvorim dušu. Iskrena sam, a znam da iskrenošću zavaravam sebe, jer mi laži neće pružiti olakšanje poput mrvice iskrenosti koju dugujem sebi. Ne, nije lakše lagati sebe. Lakše je dozirati istinu povremeno i pomalo, ali nikada celu.
Da, to je taj začaran krug koji nikada ne valja zatvoriti.
Prvo, očekivati zavaranje kruga je potpuno nerealno, jer je nemoguće. Drugo, ovako je zanimljivije, jer povremena doza mazohizma prija svakom od nas. Čuva nas od sujete, narcisoidnosti, kojih, opet, vallja posedovati u izvesnoj meri, tek toliko da si svestan koliko si samo čovek i koliko si mali.
Da, veličina je uvek bitna, jer se ogleda u svemu.

Tumaram šumom, a jedini rezultat je kondicija u mozgu. Trebaće mi, kako bih opet pobegla od sebe.
Vrištim iznova, kada shvatim da opet to sebi radim, ali ne mogu drugačije, jer ne umem, pored toga što ne želim. Možda bih i želela, kada bih znala kako.
"Čudni su putevi Gospodnji."
Kako se zove put kojim ja idem?
Sve će biti dobro.