Ludilo

Reči prolaze, mi ostajemo zatečeni.
Krv se proliva, maske padaju,
Ja kao pišem.
Ima smisla, nema smisla.
Ova prokleta poljana ubija
Svojim postojanjem
Vedro nebo gori.
Mesec miriše na zgarišta
Posečena vetrom u svitanje.
Proba jedna, druga, peta,
Tako u krug.
Pozorište lutaka je opet jezivo.
Emocije plamte, nikako da izgore.
Prokleti mesec im šapuće meni strane
Intencije i poruke.
Misli da ne razumem,
A ne zna da osećam.
Moneove slike su sada odraz moje duše.
Da, priznajem i ostajem zarobljena
U snovima što me guše.
Crvena nadvladava
Dok mrtva usta melju poslednji tamjan.
Neće još dugo, jer Pikaso pobeđuje.
Sada ništa nije jače od proklete želje za stenjanjem,
Nebitnim, a tako bitnim, prolaznim
Stranim telima u duši, na duši,
Nebitno je.