Izgubljeni

Hajde da se gađamo dušama,
da začinimo malo ovog pakla
što nas teši i sugurnost
što nas razdvaja od boli.
Hajde da se smešimo pozorištu
lutaka kao da nismo marionete,
da pokidamo pokoji konac
i uhvatimo se za slamku spasa,
da se posečemo, da nas boli,
da se napijemo od malo krvi...
Ovako pijani od života i ljubavi,
da zagrljeni plešemo uz ritam
srca poludelog od dima,
da se volimo u procepu
polomljenih nadanja
uz korake primabalerine
izlizanih baletanki i
poderanih kolena,
pogleda u daljinu kao da
je svaka crna tačka njena, i naša...
Izgubljeni se prepoznaju.
Uvek.

I to je ljubav

Koncem za šivenje probadaš mi vene.
Ne plačem, samo se užasno ježim jer me boli.
Ponekad se osećam kao glineni golub 
svoje savesti koji je nekim čudom preživeo.
Jeziv si poput crno - belih filmova, a ja bih da pevam...
Koliko nam kiseonika treba da bismo goreli,
a koliko slojeva kože, da ne osetimo se?
Prišio si mi još jednu etiketu sećanja na grudima.

Stid te je moje kože, stid me je tvog stida,
stid me je tvojih emocija.
Volim kada ćutimo.

Barbara

Nemoj mi pričati o Barbari!
Nemoj, jer ne želim čuti kako je savršena žena!
Sedi tu, i budi ponosan na našu suštinu.

Još uvek vidim tvoju kratkovidost
i posrnule snove, dok se spotičeš o njih.
Baš sam blesava što te gledam sneno...
O čemu više maštam, kada sve lepo ima kraj?
Šta mi više mogu pružiti te umorne ruke
što hvataju maglu?

Vidim ti požudu u očima dok me gledaš.
Ne, to više nisi ti, to je čovek koji želi Barbaru.
Ustajem i odlazim sa pesmom na usnama.
Ako me ikada sretneš, pozdravi mi Barbaru!

Sve će biti dobro

Bićemo dobro.
Sve će biti dobro.
To su reči kojima tešimo sebe kada gotovo ništa ne valja. Kako dalje?
 Nadamo se, patimo, patnja leči, suze isceljuju.

Svi bismo plesali, samo što neki to više vole u tami. Svi pratimo isti ritam, u želji da zadovoljimo najskrivenije slutnje i nemire, a stidimo se, stidimo se svega, kako bismo "čisti" dočekali jutro, iako ćemo tog jutra jedino želeti da što pre padne mrak. 
Volimo bežati, kao što ja svaki prokleti nemir koji me nagoni da ispišem pokoju stranicu, uskratim svaki prokleti put... Zašto?
Odgovor ne može biti jasniji - bežim od tajni koje izviru svaki put kada otvorim dušu. Iskrena sam, a znam da iskrenošću zavaravam sebe, jer mi laži neće pružiti olakšanje poput mrvice iskrenosti koju dugujem sebi. Ne, nije lakše lagati sebe. Lakše je dozirati istinu povremeno i pomalo, ali nikada celu.
Da, to je taj začaran krug koji nikada ne valja zatvoriti.
Prvo, očekivati zavaranje kruga je potpuno nerealno, jer je nemoguće. Drugo, ovako je zanimljivije, jer povremena doza mazohizma prija svakom od nas. Čuva nas od sujete, narcisoidnosti, kojih, opet, vallja posedovati u izvesnoj meri, tek toliko da si svestan koliko si samo čovek i koliko si mali.
Da, veličina je uvek bitna, jer se ogleda u svemu.

Tumaram šumom, a jedini rezultat je kondicija u mozgu. Trebaće mi, kako bih opet pobegla od sebe.
Vrištim iznova, kada shvatim da opet to sebi radim, ali ne mogu drugačije, jer ne umem, pored toga što ne želim. Možda bih i želela, kada bih znala kako.
"Čudni su putevi Gospodnji."
Kako se zove put kojim ja idem?
Sve će biti dobro.

Korak

I ova kap krvi da se ne prolije
I ovaj bes da ne iščezne
I ova slova da mrtva ne hodaju
I ovo mrtvilo da ne postji 
I ova jed da ne izbledi
I ova žalost i tuga da me ne voli
I ovde da stanem
I ovde da poskočim
I ovo da zaboravim
I ovo da napiše neko drugi
Za tebe
Za mene
Za nas
Za majmune što mi poskakuju 
Po sobi kad te nema
Za neka bolja jutra
Za neke bolje ljude
Ne i za nas.