Manifest Srbiji

Govorim očima kad ne mogu rečima
Hodam po trnju samo noću
Nismo umorni, nema crvenog
Bole nas mostovi kojih nismo svesni
Ne okrećem se, nemam za čim
Dunav uvek isto tiho teče
Ko posramljeni svedok našeg vremena
Ne znamo ko smo, biće tragedije kad shvatimo
Bole me oči otekle od sna
Gde tražih utehu u mašti
Predugo sam putovala
Nismo tako loši, nismo tako loši
Nije mi lakše, nije mi lakše
Lažem, lažem, lažem, lažem
Lakše je, lakše je, lakše je
Svi su nas lagali godinama
Sad mi oporo lažemo sebe
Treba nekako preživeti savest
Nismo svi isti, ali... opet nije lakše
Provela sam godine radujući se uspesima
Samo da ne bih gledala tugu svoje zemlje
Zaslužujemo više, zaslužujemo bolje
Nije život prošao, nije kasno
Za mene, za tebe, za nas, našu decu
Tužni su srušeni temelji, tužne su nove zgrade
Tužna su lažna obećanja kojima mnogi veruju
Nismo dovoljno puta bili prevareni
Tužna je Srbija...

Samo moje

 
Zamišljam te
Kako šetamo šumom
I sve je tako mirno

Spokoj je u nama
Gazimo oktobarsko
Lišće što šušti
Pod našim nogama
Divno je poput
Savršenog popodneva
Poput večeri gde
Te ljubim na verandi
Dok nas hladan
Jesenji vazduh
Opominje da se obučemo
Ljubim te kao da
Smo sami na svetu
Spokoj je u nama
Vazduh miriše na borovinu
Golica ispod uha
Moje ruke te grle
Zaleđeni smo u trenu
Što čini zivot
I sve što imamo
Sve što jesmo
Stalo je u taj minut
Savršenog poljupca
Vidim sebe u tvojim očima
Vidiš sebe u mojim
Vidim ljubav i osmehe
Vidim godine i paznike
Našu decu i zajedničke snove
Grlim te sve jače
A ti si gladan mojih
Poljubaca i dodira
Kao ja tvojih usana
Puštaš ruke moje
Da idu gde moraju
Nesvesne svega
Potreba uvek nađe
Svoj put, dodir je čudo
Tvoj, moja stvarnost
Koju budna sanjam
Vodim te putem dodira
Tamo gde se susreću
Mašta i stvarnost
Tamo gde si ti
Na srcu mi spavaš
Oduvek

Bezimena pesma

Probudi me poljupcima
Najbolje što znaš
Svako jutro
Čarobnije od juče
Volim tvoj dah
Dok spavaš
I nežno me budiš
Volim tu toplotu
U dnu stomaka
I nervozu skrivenu
Dok se komešaš
Stid te je da priznaš
Da voliš sve to
Što mi radiš
Kad niko ne gleda
Vidim ti sjaj skriveni
U uglu oka što treperi
Samo za mene
Za nas i našu toplinu
Volim da te gledam
Značajno ko na sceni
Jasmin je procvetao
Šta čekaš?
Ne boj se modrih usana
Ti to najbolje znaš
Osećam ti pogled
Peku me leđa
Ne brini, tu sam
Nikada ne bih otišla
Dok jasmin cveta
Ili ne cveta - svejedno je
Proživimo ovo malo mašte
Do kraja života
Rođeni smo goli
Tako smo najsrećniji
Pokupila sam ti
Svaku zvezdu padalicu
Da ti ostvarim sve želje
Obećanja uvek držim
Zato ih retko dajem
Ožarile su mi svaki džep
Ali, nije ni važno
Jer snove više ne krijem
Živim ih budna
Ovo nisu halucinacije
Ovo je bolje od molitve
Njeno uslišenje
Bila sam dobra
Zato sam tebi najbolja
Više i ne razmišljam
Samo živim
Sve je to dobro
Dok je dobro
Za zauvek

Strast

Napala bih to malo
Tvoje kože nežne
Sa mnogo poljubaca
Ujeda i jezika
I usijanog tela

Svaki dah
Bih ti oduzela
Saputala prstima
Po telu uzbuđenom
Nežnosti i strasti

Nedostaješ mom jeziku
Bedrima i prstima
Najviše duši i usnama

Ponosna sam
Na svoje slepilo
Jer najzad jasno vidim
Ružičasto i crveno
I smaragde u tvojim očima
Što sijaju posebnim sjajem
Kad me gledaš pospano
Naloženo i voljeno

Čarobno

Usuđujem se da te volim,
Usuđujem se da se smejem,
Kada bi svako drugi otvorio kišobran
I bojao se klizvog pločnika.
Moje želje su stvarne.
Nikada nismo bili življi.
Zaludelom srcu ne treba dima,
Vojske tvoje već haraju njime.
Ne boli, više ništa ne boli,
Svi su se živi vratili iz rata
I sunce nam sija na proplanku
Sedimentnih stena, gde ne cveta božur,
Već ljubičasta lipa.
Poneka senka prođe morem,
Ali, ko se još boji plavetnila
Dok sunce peče i barke miruju?
Vreli su ti uzdasi, a voda hladna.
Mi smo savršenstvo prirode,
Pa, kako nas objasniti njima?
Oblutak je uvek beo.
Podignimo čaše za naše večnosti.
Kažem, večnosti, jer jedna je malo
I za kupanje u tvom pogledu.
Stvarno te dišem.
Nestvarno je lepo.

Kada nedostaješ

Posmatrala sam ulicu sinoć
ne miriše na noć
Toliko je spokoja u ovom nemiru
da ja mir više ne želim.
Volim.
Prete mi neke kiše i vulkani,
prete mi ratovi.
Poslala sam dobrovoljno jedinca u boj.
Preti mi vrisak u tami
i crveno na koži.
Volim.
Plešeš mi po telu 
i voliš po nervima.
Daleko, daleko preko plavog
spavaš mi na rozem
nedostaješ crvenom.
Disanje nije moranje kada plešemo,
živimo i u pauzama.
Bez nas nema jutra
i ovaj grad je siromašan.
Lipe uzalud cvetaju
i april nije proleće.
Često ti se okupam u pogledu,
a više volim da lebdim...
Svaka poezija je smešna naspram
tvog pogleda,
zbog tebe i postoji.
Volim.
Voliš.
Beskrajno je malo kad smo jedno,
a zauvek - konačno.
Ljubiš mi se nestvarno,
nedostaješ kada dišemo.
Drhtim dok ti crtam note po leđima,
živim kada pevaš,
Volim. Bezuslovno. 

Sve je dozvoljeno

Ne zamaram se više večnim ljubavima

Daj da sagradimo naš sopstveni most na Seni

Umaraju slobodna šaputanja

Čudno je kako nekada možeš zaboraviti da osećaš

Večnosti  su blage I nestvarne

Pozajmljeni poljupci lažu

Svetlosti bude senke u nama

Lažu nas da postoji nešto više

Prazno je ispunjeno dimom od narandže

I cvetaju nam ruže na ranama što tinjaju u ponoć

Praznoglavi svici odlaze nikud

I stenju kroz mrak I pustinju od osećaja I bežanja

Doživi me jednom I proživi bezbroj puta

Nesvesno je sve svesno

I šaputanja u budoaru neispunjenih želja

Naši snovi su teški…

Nikada nećemo biti slobodni dok ruže cvetaju

Pokloni mi osmeh u ravnici

Da se osmehujem i dok spavam

Nek’ nam pišu dok se osećamo, nek’ nas vole

Naši nemiri su stvarni

Naš plato uvek ružičast

Naša bežanja su uvek ostanak

Naše poezije krugovi

Nama je sve dozvoljeno.