Manifest Srbiji

Govorim očima kad ne mogu rečima
Hodam po trnju samo noću
Nismo umorni, nema crvenog
Bole nas mostovi kojih nismo svesni
Ne okrećem se, nemam za čim
Dunav uvek isto tiho teče
Ko posramljeni svedok našeg vremena
Ne znamo ko smo, biće tragedije kad shvatimo
Bole me oči otekle od sna
Gde tražih utehu u mašti
Predugo sam putovala
Nismo tako loši, nismo tako loši
Nije mi lakše, nije mi lakše
Lažem, lažem, lažem, lažem
Lakše je, lakše je, lakše je
Svi su nas lagali godinama
Sad mi oporo lažemo sebe
Treba nekako preživeti savest
Nismo svi isti, ali... opet nije lakše
Provela sam godine radujući se uspesima
Samo da ne bih gledala tugu svoje zemlje
Zaslužujemo više, zaslužujemo bolje
Nije život prošao, nije kasno
Za mene, za tebe, za nas, našu decu
Tužni su srušeni temelji, tužne su nove zgrade
Tužna su lažna obećanja kojima mnogi veruju
Nismo dovoljno puta bili prevareni
Tužna je Srbija...

Samo moje

 
Zamišljam te
Kako šetamo šumom
I sve je tako mirno

Spokoj je u nama
Gazimo oktobarsko
Lišće što šušti
Pod našim nogama
Divno je poput
Savršenog popodneva
Poput večeri gde
Te ljubim na verandi
Dok nas hladan
Jesenji vazduh
Opominje da se obučemo
Ljubim te kao da
Smo sami na svetu
Spokoj je u nama
Vazduh miriše na borovinu
Golica ispod uha
Moje ruke te grle
Zaleđeni smo u trenu
Što čini zivot
I sve što imamo
Sve što jesmo
Stalo je u taj minut
Savršenog poljupca
Vidim sebe u tvojim očima
Vidiš sebe u mojim
Vidim ljubav i osmehe
Vidim godine i paznike
Našu decu i zajedničke snove
Grlim te sve jače
A ti si gladan mojih
Poljubaca i dodira
Kao ja tvojih usana
Puštaš ruke moje
Da idu gde moraju
Nesvesne svega
Potreba uvek nađe
Svoj put, dodir je čudo
Tvoj, moja stvarnost
Koju budna sanjam
Vodim te putem dodira
Tamo gde se susreću
Mašta i stvarnost
Tamo gde si ti
Na srcu mi spavaš
Oduvek