Muk
nikada nije bio tiši
Trenutna
smrt vodi u ludilo
Život više
ništa ne vredi
Čija
tela nosiš na čizmama?
Nećemo
u rat.
Igraćemo
se školica
Dok
nam ne okreče fasadu u crveno
I naslikaju
mrlju od sobarice i baštovana na njoj.
Čitaćemo
Šekspira i sanjati o večnoj ljubavi,
Sa mirisom
zgarišta u nozdrvama i mozgu,
Radovaćemo
se svakoj jutarnjoj kafi
Kao da
smo istinski srećni.
Stvarnost
za nas ne postoji,
Poludeli
bismo odavno,
Da su
nas uspeli slagati
Kako tamo
negde platinasti raj postoji,
Da imamo
samo jedan život...
Voz
života je stao.
Stigli
smo.
Možemo
početi sa plakanjem,
Zavesa
je spuštena.
