Želeli
smo plažu među prstima
A
nosili d-mol u srcu.
Sat
nikada nije stao,
A trčali
smo, trčali...
Sačekala
nas je poenta na početku,
A nadali
joj se na kraju,
Plovili
po tuđim životima,
Svojih
se bojali,
Živeli
u mesečevom osmehu
I radovali
se mirisu noći,
Osećali
živima samo kada teku
Milioni
crvenih ratnika u smrt.
Sreća
nikada nije bila poenta,
Već večita
strepnja na ranama
Koje pulsiraju
svaki put kada
Ih održavamo
u životu.
Ludost
je želeti buđenje i doručak,
Kafu i
kroasan.
Ludost
je postojati u ravni.
Ludost
je želeti mir.
Ja
biram Tibet i oluje,
Uzaludna
čekanja,
Život bez
kiseonika,
Čokoladu
sa malo trulih jagoda.
Ugašene
jecaje u noći rođenja.
Usuđujem se.
