Usuđujem se da te volim,
Usuđujem se da se smejem,
Kada bi svako drugi otvorio kišobran
I bojao se klizvog pločnika.
Moje želje su stvarne.
Nikada nismo bili življi.
Zaludelom srcu ne treba dima,
Vojske tvoje već haraju njime.
Ne boli, više ništa ne boli,
Svi su se živi vratili iz rata
I sunce nam sija na proplanku
Sedimentnih stena, gde ne cveta božur,
Već ljubičasta lipa.
Poneka senka prođe morem,
Ali, ko se još boji plavetnila
Dok sunce peče i barke miruju?
Vreli su ti uzdasi, a voda hladna.
Mi smo savršenstvo prirode,
Pa, kako nas objasniti njima?
Oblutak je uvek beo.
Podignimo čaše za naše večnosti.
Kažem, večnosti, jer jedna je malo
I za kupanje u tvom pogledu.
Stvarno te dišem.
Nestvarno je lepo.
