Čarobno

Usuđujem se da te volim,
Usuđujem se da se smejem,
Kada bi svako drugi otvorio kišobran
I bojao se klizvog pločnika.
Moje želje su stvarne.
Nikada nismo bili življi.
Zaludelom srcu ne treba dima,
Vojske tvoje već haraju njime.
Ne boli, više ništa ne boli,
Svi su se živi vratili iz rata
I sunce nam sija na proplanku
Sedimentnih stena, gde ne cveta božur,
Već ljubičasta lipa.
Poneka senka prođe morem,
Ali, ko se još boji plavetnila
Dok sunce peče i barke miruju?
Vreli su ti uzdasi, a voda hladna.
Mi smo savršenstvo prirode,
Pa, kako nas objasniti njima?
Oblutak je uvek beo.
Podignimo čaše za naše večnosti.
Kažem, večnosti, jer jedna je malo
I za kupanje u tvom pogledu.
Stvarno te dišem.
Nestvarno je lepo.

Kada nedostaješ

Posmatrala sam ulicu sinoć
ne miriše na noć
Toliko je spokoja u ovom nemiru
da ja mir više ne želim.
Volim.
Prete mi neke kiše i vulkani,
prete mi ratovi.
Poslala sam dobrovoljno jedinca u boj.
Preti mi vrisak u tami
i crveno na koži.
Volim.
Plešeš mi po telu 
i voliš po nervima.
Daleko, daleko preko plavog
spavaš mi na rozem
nedostaješ crvenom.
Disanje nije moranje kada plešemo,
živimo i u pauzama.
Bez nas nema jutra
i ovaj grad je siromašan.
Lipe uzalud cvetaju
i april nije proleće.
Često ti se okupam u pogledu,
a više volim da lebdim...
Svaka poezija je smešna naspram
tvog pogleda,
zbog tebe i postoji.
Volim.
Voliš.
Beskrajno je malo kad smo jedno,
a zauvek - konačno.
Ljubiš mi se nestvarno,
nedostaješ kada dišemo.
Drhtim dok ti crtam note po leđima,
živim kada pevaš,
Volim. Bezuslovno.